U ranom predškolskom uzrastu vi ste apsolutni uzori svojoj deci. Oni tada veruju da ste najpametniji, da sve znate, da nikada ne grešite. Posmatraju vas kao nekakva super-bića i ono što vi od njih tražite ne preispituju već odmah prihvataju.

Međutim, kako odrastaju, deci je sve potrebnije da im pokažete argumente na osnovu kojih nešto od njih zahtevate. Tek ukoliko razumeju da su vaši zahtevi opravdani, izgradićete odgovarajuće odnose

Preduslov za zdrav razvojMoguće krize ovog ranog stadijuma jesu situacije kada se osnovno, početno poverenje preobražava u nepoverenje. Ovi preokreti nastaju kada se dete oseća zapostavljeno, zaboravljeno, zanemareno. Na primer, kada se majka ponovo posvećuje poslu sa koga je odsustvovala za vreme trudnoće i postnatalnog perioda, kada su roditelji izrazito nesložni po pitanjima vaspitanja deteta, ili su prezauzeti krupnim promenama u porodici (gubitak nekog člana porodice, rođenje nove bebe...). Iako ovi događaji nemaju direktne veze sa detetom, ono će se osećati nesigurno, zbunjeno, a njegovo osnovno poverenje biće poljuljano. Po Eriksonu, ali i po mnogim drugim psihijatarima, dečjim psiholozima i pedagozima upravo je ova prva, rana faza stečenog poverenja u svoje okruženje a zatim i u sebe, preduslov za kasniji zdrav razvoj

međusobnog poverenja.

Takođe, što je dete starije, njegove potrebe se sve više usložnjavaju a  poverenje je sve više povezano ne samo sa zadovoljavanjem osnovnih potreba, već i sa načinom komunikacije, razumevanjem, opštim roditeljskim stavom.

Sa započinjanjem formiranja poverenja ne možete poraniti

Čuveni psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson smatra da postoji osam faza razvoja tokom životnog ciklusa. Prva među njima jeste osnovno poverenje nasuprot osnovnom nepoverenju koja traje tokom prve godine života.

U ovoj fazi, načinom na koji se brine o zadovoljavanju njegovih osnovnih potreba, majka stiče osnovno detetovo poverenje. Njenu brigu i nežnost (ili možda nebrigu i grubost) dete zatim generalizuje na sve odrasle osobe. Istovremeno ono razvija i samo-poverenje, tj. sve je sigurnije u sopstvene mogućnosti u daljem zadovoljavanju svojih bioloških potreba.

Što je kvalitet nege i zaštite koje dobija na višem nivou, tj. što je odnos majke (ili neke druge osobe koja se brine za njegove potrebe) nežniji, stabilniji i postojaniji, utoliko je čvršća i osnova poverenja koje se kod deteta razvija. PageBreak

kako-steci-detetovo-poverenje

Kako se poverenje gradi?

1. Pokažite se dostojnim dečjeg poverenja.

Ubedite dete svojim ponašanjem (jasno, možete i govoriti, ali ono veruje onome što vidi i doživi od vas, više nego vašim rečima), da se na vas može osloniti, da

Razgovarajte sa detetom ravnopravno To ne znači da ćete ga tretirati kao odraslu osobu pa mu, između ostalog, prepričavati stresne situacije sa posla ili upotrebljavati komplikovane reči koje ono ne razume. Ali, razgovarajte sa njim uz dozu poštovanja, nalik onome koje pokazujete u razgovoru sa odraslim osobama. Ne prekidajte ga kada govori. Pokažite mu da ga slušate i da imate vremena za vaš razgovor. Pokušajte da budete što bolji sagovornik. Stalnim ispitivanjem, kritikovanjem, proveravanjem detetovog iskaza gubite vaš prisan odnos, a dete se formira u nesigurnu osobu koja nema sa kime da podeli ono što mu se dešava. Naime, i ono kao i odrasla osoba ima potrebu da sa odgovarajućim sagovornikom “preradi” svoje svakodnevne doživljaje. Međutim, ukoliko se vi pokažete kao sagovornik koji stalno pridikuje i negativno komentariše, dete će odustati od vas i potražiti ga negde drugde, najčešće među svojim vršnjacima.

može da vam veruje. To znači da ćete obraćati pažnju na njegove potrebe i želje još dok je sasvim malo, da ćete umeti da ih prepoznate i kada nisu očigledne ili verbalno iskazane (na primer, potreba za zagrljajem ili zaštitom), i to mu pružite.

2. Ne obećavajte ono što ne možete ispuniti.

Nemojte nešto obećavati samo zato što vam je u trenutku to najlakše (na primer, izbegavate neku raspravu), niti davati  odložena obećanja koje nemate nameru da ispunite. Rečenice "Sutra ćemo..." samo zbunjuju dete jer će brzo steći iskustvo da vi ni sutra ne ispunjavate ono što ste rekli juče. Ipak, kada nešto ispunite, nemojte insistirati: "Vidiš da sam ispunio, govorio sam ti... " Naime, ispunjenje vaših obećanja trebalo bi da se podrazumeva, pa samim tim, ne zavređuje posebnu pažnju. 

3. Pohvalite dete.

Kada detetu pružite verbalnu nagradu ili potvrdu za nešto što je njemu važno, ne samo da ste doprineli razvoju njegovog samopouzdanja, već ste mu primerom pokazali da pratite ono što ono radi, i da učestvujete u njegovom radu.

U našoj kulturi postoji predrasuda da će se pohvaljivanjem dete "ureći", ili razmaziti, odnosno, da će prestati da bude dobro i poslušno. Najpre, poslušno i dobro dete ne treba da bude vaš vaspitni cilj. Umesto toga, pokušajte da kod njega formirate stav da bude spremno za saradnju, da ume da sasluša i čuje drugoga, ali i da jasno kaže svoje mišljenje.

Pasivno slušanje autoriteta (bez obzira da li ste to vi ili najomiljeniji dečak u odeljenju) može stvoriti niz problema, jer takvo dete neće uspevati da napravi razliku u prioritetima, niti će uspeti da se odupre potencijalnim iskušenjima. Ne ustručavajte se da pohvalite svoje dete pred njim. Zapravo, svaka pohvala gubi smisao ako je ne čuje onaj koga pohvaljuje.  
PageBreak
4. Poverenje umesto kontrole.

Roditelji osećaju veliku odgovornost prema svojoj deci. Zato im je lakše da ih kontrolišu stalnim ispitivanjem, insistiranjem da imaju što bolji uvid u njihov život. To je posebno izraženo u periodu školovanja kada su roditelji manje upućeni u dogodovštine i društvo njihovog deteta.

Međutim, preterana kontrola stvara osećaj nepoverenja. Na primer, ako dete jednom "uhvati" majku da čita njegov tajni dnevnik – neće joj lako poverovati i kada ona obeća da to ubuduće neće činiti. Svako špijuniranje, preturanje po stvarima, proveravanje informacija kod detetovih prijatelja, čitanje dnevnika - dete razume kao znake vašeg nepoverenja a ne vaše zabrinutosti.

5. Dozvola za greške.

Pokažite detetu da time što je nešto pogrešilo, nije izgubilo vaše poverenje. Razgovarajte o onome što se dogodilo, a ukoliko je zaslužilo - kaznite ga. Na primer, kada se vrati kući sa nekom lošom ocenom,

Samostalno odlučivanje U svakom dečjem uzrastu postoje odluke koje možete prepustiti detetu. Dozvoljavajući mu da neke odluke donese samostalno, pokazujete mu da imate poverenje u njegovo mišljenje i da ga posmatrate dovoljno zrelim za obavljanje nekog zadatka. Davanje sitnih zadataka je vaša poruka da verujete da dete može da ih obavi. Osim toga, deca se osećaju veoma ponosno kada ispune neko vaše očekivanje. Tada dodatno „porastu u svojim očima“, osećaju se važnim i korisnim.

nemojte odmah govoriti "teške" reči: "Veoma si me razočarao. Izgubio si moje poverenje...". Time pokazujete da ga ne razumete, a njegova loša ocena nije zaslužila tako teške reči.

Veoma je važno da se dete oseća prihvaćenim u svojoj porodici, sa celokupnim paketom svojih vrina i mana. Ukoliko je prisiljeno da zbog roditeljskog očekivanja stalno izigrava savršeno biće koje nikada ne greši, nećete uspeti da uspostavite iskren odnos poverenja i međusobnog poštovanja, niti će ono uspeti da se razvija u samopouzdanu, optimističnu osobu.

Naprotiv, odrastaće sa velikim teretom da nije dovoljno dobro jer je od najranijeg detinjstva slušalo kritike. Umesto toga, pokušajte da kažete: "Verujem da si pružio svoj maksimum, pronaći ćeš (ili ćemo to učiniti zajedno) neki način da to popravimo..."

6. Umerena očekivanja.

Kada pitate decu zašto lažu u vezi ocena, ona uglavnom odgovaraju da se nadaju da će ocene popraviti, pa da će tek onda reći roditeljima istinu. Ona to čine jer ne žele da povrede, rastuže, razočaraju svoje roditelje. Očigledno, ovakvo ponašanje govori da postoji sukob, nesrazmera između postignutog i očekivanog.

Nikada ne odustajte od stvaranja poverenja između vas i deteta. U različitim fazama njegovog razvoja, dogodiće se više puta da vas dete razočara nekim postupkom ili rečima i da se osetite iznevereno. Pokušajte da tome pristupite kao sastavnom delu roditeljstva, ali ne dozvolite da vas bilo koja situacija pokoleba u izgrađivanja vašeg međusobnog poverenja. Jednom kada ga uspostavite, i dalje će postojati »trzavice«, iskušenja koja ga povremeno poljuljaju, ali ćete vi imati bazu uzajamnog razumevanja  i prihvatanja.

Kada dete ima poverenje u vas, pružili ste mu sigurnost da je porodica njegovo utočište. To je mesto koje će ga prihvatiti posle svih nevolja i razočarenja koje će ga dočekati u spoljašnjem svetu. Sa druge strane, kada vi imate poverenje u svoje dete, omogućili ste sebi veći mir ali i detetu bolji zamah krila, kada ga pustite da "odleti" u taj spoljašnji svet, u njemu istražuje, gubi i pobeđuje.

Jelena Holcer, pedagog